ПРОСВЕТНИ ИНФОРМАТОР

Почетак » Методика » Методика наставе » Метода разговора

Метода разговора

Метода разговора, која се још назива и дијалошка или еротеметска метода (еротема значи „питање“) је начин обраде наставног градива који се заснива на разговору између наставника и ученика. У настави историје, поједини извори ову методу наводе као најважнију и најзаступљенију. У настави где се користе рачунари као наставно средство, дијалошка метода може имати оријантациони и мотивишући карактер. Дијалог се наводи и као темељ васпитања за демократију.

Примена

Дијалог као наставна метода може бити присутан у скоро свим фазама реализације наставе, што значи да се кроз дијалог може презентовати ново градиво, али такође и процењивати усвојеност садржаја. Представља облик комуникације између ученика и наставника, али и других ученика, којом се размењују искуства, схватања и ставови о наставним садржајима који су предмет размишљања и истраживања.

У настави филозофије, на пример, представља методу увођења у филозофски начин мишљења и начин стицања искуства које се у настави филозофије очекује. Према неким изворима, ова метода има низ предности у односу на монолошку, али има и недостатке приликом појединих наставних ситуација, због чега је оптимално решење комбиновати је, како са монолошком, тако и са другим методама. Наставници користе ову методу онда када процене да ученици о неком појму имају неопходна предзнања, како кроз већ обрађене наставне јединице, тако и стечена кроз искуство. На тај начин се постижу два циља; обнављање већ постојећих знања, али и стварање мапе појмова чиме се доприноси комплетнијем знању. Карактеристике оваквог разговора су да се овај разговор унапред планира и увек има конкретизоване циљеве. Смисао дијалога је да се ученицима омогући да властитим расуђивањем, а уз коришћење претходних знања и чулних искустава долазе до жељених знања. Због остварене поменуте мисаоне активације, време није неефикасно утрошено, иако дијалошка метода захтева више времена од монолошке.

Предности

Према једном истраживању спроведеном у црногорским средњим школама на часовима филозофије, уочено је да дијалошка метода, односно сократовска, чешће намеће садржаје у складу са интересовањем ученика, а ван прописаног наставног програма, утиче да се чешће и методичније обнављају знања, као и да се у већој мери користи групни облик рада, али и разноврсније наставне методе. Такође је уочена значајнија либерализација односа између наставника и ученика. О дијалогу као методи у том истраживању су се похвално изразили и наставници и ученици, што указује и на већу мотивацију за рад. Закључак овог истраживања је да је дијалог својствен свим наставним предметима, али да је облик сократовског дијалога најадекватнији у настави филозофије. Ипак, иако важан сегмент ове наставе, он није круцијалан за њену успешност.

Облици дијалога

У наставној пракси постоје два облика дијалога: традиционални дијалог или катехетички разговор и хеуристички или развојни.

Катехетички разговор се састоји у одговарању на питања која поставља наставник. При томе, очекивани одговори могу бити дословно преузети из уџбеника. Користи се приликом механичког учења. Хеуристички разговор се више односи на проблемску наставу, односно од ученика се очекује да реши уз образложење, постављени проблем. Овај облик би одговарао проблемско-дијалошкој настави коју је у систем педагошких технологија уврстио М. И. Махмутов.Према Ромелићу, овај други облик развија знања сврсисходније.

Приликом таквог разговора, наставник мора да води рачуна о томе да питања буду прецизно формулисана, језички коректна, логички исправна, а употреба упитних речи мора да буде адекватна очекиваном смислу одговора. Сличан захтев постоји и за очекиване одговоре. Такође, потребно је избегавати питања о опште познатим стварима, као и алтернативна и каверзна питања. Уз све то, неопходно је и оставити ученицима одређено време да размисле о одговору, јер према Баковљеву, активна настава захтева и ћутање, које је намењено за размишљање о проблему. Овакав став подржао је и Ђорђе Натошевић још 1834. који је сматрао да је мисаона активност већи добитак од самог одговора.

Брзи одговори су ипак, својственији катехетичком разговору. Уколико се наставнику чини да је ћутање у овом случају губљење времена, Ромелић то приписује навици стеченој у настави која се одвија на „класичан начин“. У једном истраживању поређене су дијалошка метода и метода хеуристичког моделовања у настави физике у основној школи и уочена је разлика у напретку групе ђака са којом је рађено хеуристичком методом у односу на ону где је примењен други облик дијалошке методе. Осим директног дијалога који се састоји из разговора између наставника и ученика, постоји и индиректан, када ученик прати туђи дијалог посредством наставног средства, као што је радио емисија, дијалог снимљен на магнетофонској траци, у телевизијској емисији, на интернету и слично.


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Услови коришћења

Creative Commons лиценца
Ово дело под називом Просветни информатор, чији је аутор Информатива портал лиценцирано је под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално-Делити под истим условима 3.0 Србија .
%d bloggers like this: