ПРОСВЕТНИ ИНФОРМАТОР

Почетак » Корисни текстови » Функције и врсте оцењивања заснованог на компетенцијама

Функције и врсте оцењивања заснованог на компетенцијама

Оријентисаност на исходе учења, успостављена и у нашем систему образовања, довела је до фундаменталне промене у начину на који школе виде и размишљају о функцији и природи оцењивања. Основна идеја је да су оцењивање, настава и учење интегрисани процеси који једино у синергији могу довести до предвиђених ефеката. Оцењивање се све мање доживљава формалистички, као пуко додељивање оцена, већ као свакодневна активност која се користи да би се подржао процес учења.

dnevnik-skolski-2014-06

Постоји неколико могућих функција оцењивања заснованог на компетенцијама:

  1. дијагностичка,
  2. формативна и
  3. сумативна (финална).

Прва функција се односи на оцењивање које се обично спроводи на почетку процеса учења. Оваква врста иницијалног тестирања служи да се установе вештине, способности, интересовања, искуства, нивои постигнућа или потешкоће појединачног ученика или читавог одељења. На основу тога могуће је ефикасно планирати и организовати процес учења и индивидуализовати приступ учењу.

Друга функција може да се користи као показатељ напредовања ученика у току образовања. Наставник је усредсређен на то како ученик учи, прикупља информације о постигнућима и на основу њих модификује наставу и активности у које је ученик укључен.

У образовању оријентисаном на компетенције, наставник/ментор, на основу посматрања рада ученика или извођења задатака, утврђује до ког нивоа је ученик у могућности да прикаже неки концепт или сет знања, да изведе неку интегрисану групу вештина. Основна претпоставка за ефикасно праћење напредовања ученика јесте да и ученик разуме који исход треба да постигне и који су критеријуми успеха. Када наставник/ментор утврди где се ученик „налази“ у процесу учења, у могућности је да пружи одговарајућу повратну информацију, како би му помогао да достигне договорени циљ. Кроз овакву подршку у учењу млади човек се оснажује и преузима власништво над сопственим процесом учења. Поред тога, ова функција оцењивања може да нас информише о квалитету рада наставника, ефикасности метода које примењује, наставним материјалима али и о самом програму образовања.

Контекст у коме се формативно оцењивање такође може користити је ситуација када треба утврдити поседује ли ученик одређене предуслове, односно потребна знања, вештине или квалитет извођења компетенција за прелазак на следећи ниво образовања или следећи модул у оквиру програма за стицање квалификације. Разлог за употребу формативног оцењивања као предуслова је то што желимо да будемо сигурни у погледу могућег даљег успеха, или то што даље образовање или оцењивање захтевају одређени ниво квалитета.

Трећа функција се односи на мерење у крајњој фази: да би се утврдило да ли ученици постижу циљ у односу на компетенције које припадају њиховом профилу или квалификацији? Да ли су они компетентни извођачи? Сумативно оцењивање се користи како би се одлучило о додели дипломе која је валидна, призната у друштву.

Функције оцењивања заснованог на компетенцијама су, у ствари, исте као функције других врста и начина оцењивања. Нема специфичних функција за оцењивање засновано на компетенцијама у току образовања. Међутим, у стварним животним условима (изван образовања) појављује се још функција. Будући да је за оцењивање компетенција важан контекст рада, оно је своју примену нашло и у области управљања људским ресурсима, као и код процеса запошљавања и каријерног вођења. Особа је носилац одређених знања, вештина, ставова, особина, односно компетенција, као и одређених квалификација. У том случају процес оцењивања чине систематични методи сакупљања података под стандардизованим условима и доношење закључака који се односе на знање, квалификацију и потенцијал запосленог. На основу тога, пролазећи кроз процес оцењивања, особа остварује различита права, али преузима и различите одговорности.

На основу дефинисаних функција могуће је дефинисати две врсте оцењивања заснованог на компетенцијама: формативно и сумативно оцењивање.

Формативно и сумативно оцењивање су поступци који подразумевају систематско прикупљање информација или доказа који се односе на процес учења појединца.

Суштинска разлика између ове две врсте оцењивања лежи у тренутку када се спроводи оцењивање. Ако се оцењивање врши у одређеним тренуцима у току реализације програма, како би се прикупиле информације о напредовању ученика у односу на програмом прописане исходе учења и пружила одговарајућа повратна информација, тада је реч о формативном оцењивању. Сумативно оцењивање се врши по завршетку програма или неког његовог дела у оквиру кога су интегрисани исходи који доводе до компетенције (нпр. модул). Принципи оцењивања заснованог на компетенцијама и могућности у погледу метода примењиви су и у формативном и у сумативном оцењивању. За квалитет оцењивања заснованог на компетенцијама од непроцењиве је важности осигурати равнотежу између захтева континуираног (формативног) и сумативног оцењивања.

Формативно оцењивање је ефикасно само када се обавља у различитим контекстима, тј. када је ученику дата прилика да више пута покаже своје знање, вештине и ставове и када је тај процес пропраћен благовременим повратним информацијама. Оцена се онда формира на основу довољног броја информација и доказа (посматрање извођења, ученички продукти рада…). Када су ове претпоставке испуњене може се рећи да је оцењивање стварно у функцији учења.

Сумативно оцењивање је такође значајно јер се њиме обезбеђује доказ о стеченој квалификацији или компетенцији, доказ који уважавају послодавци и образовне институције. На основу резултата оцењивања могуће је доносити одлуке да ли су достигнути исходи, односно да ли је ученик компетентан или не, и у складу с тим му се издаје уверење или диплома. Такође, могу се доносити одлуке о давању (или ускраћивању) приступа на следећи ступањ образовања. Сумативно оцењивање у стручном образовању се у нашој земљи врши кроз систем националних испита, и то: завршног и матурског испита. Оваква врста испита захтева механизме осигурања квалитета у виду јасних процедура и стандарда. Кључни стандард за развој испита у стручном образовању је стандард квалификације, а за сам процес спровођења оцењивања на испиту такође су важни одређени захтеви у погледу квалитета.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: