ПРОСВЕТНИ ИНФОРМАТОР

Почетак » Вести » Криза у образовању

Криза у образовању

Општа криза која је обузела савремени свет, посвуда и готово у свакој сфери живота, манифестује се различито у свакој држави, обухватајући различита подручја и припремајући различите облике. У Америци је то један од њених најкарактеристичнијих аспеката кризе, која је, барем у последњих десет година, постала политички проблем на највишем нивоу, о којем готово сваки дан пишу новине.

Засигурно није потребно имати бујну машту да се открију опасности све већег пада нивоа основних стандарда у целокупном образовном систему и озбиљност проблема коју су правилно истакнула бројна настојања образовних ауторитета да спрече даље пропадање. Ипак, ако упоредимо ову кризу у образовању с политичким искуствима других земаља у двадесетом веку, с револуционарним превирањима након Првог светског рата, с концентрационим логорима, или чак с општом депресијом која се шири Европом од краја Другог светског рата, тешко је кризу у образовању схватати онако озбиљно како би требало. Заиста је изазов проматрати је као локални феномен, неповезан с већим проблемима, за који треба окривити неке посебности живота у САД, а каквих нема у осталим деловима света.

Да, да је све ово тачно, криза у нашем образовном систему не би постала политичко питање, а образовни ауторитети не би били немоћни и бавили би се тим проблемом на време. Овај проблем свакако се не своди на пуко питање зашто неко не зна читати. Штавише, увек желимо веровати да се бавимо специфичним проблемима који не прелазе историјске и националне оквире, те су важни само онима који су њима непосредно погођени. Баш се то веровање у наше доба стално показује нетачним. Можемо као опште правило узети чињеницу да штогод је могуће у једној земљи једнако је могуће, у ближој будућности, у готово свакој другој.

Изузев ових уопштених разлога због којих би лаицима било препоручљиво да се баве проблемима на подручјима о којима, у специјалистичком смислу те речи, не знају ништа, постоји чак један бољи разлог због којег би се требало бавити неком критичном ситуацијом која га директно не дира. И то је прилика, уколико се заиста ради о кризи – која разара фасаду и миче предрасуде – за истраживање и пропитивање свега што је огољено до саме бити ствари, а бит образовања је наталитет, чињеница да се на свету рађају људска бића.

Нестајање предрасуда, једноставно, значи да смо изгубили одговоре на које се обично ослањамо, а да и не схватамо да су, у основи, то одговори на питања. Криза нас враћа на сама питања и од нас тражи старе или нове одговоре, но у сваком случају тражи директан закључак. Криза постаје катастрофа само кад на њу одговоримо унапред обликованим закључцима, то јест предрасудама. Такав став не само да продубљује кризу већ тиме губимо право на реално искуство и прилику за размишљања које оно нуди.

Без обзира на то како се јасно неки уопштени проблем може приказати у тренуцима кризе, никад није могуће у потпуности изоловати елемент универзалности од тачно одређених и специфичних околности у којима се криза догађа. Иако криза у образовању можда погађа цели свет, карактеристично је то да нам се чини да је најгора у Америци, из разлога што можда једино у Америци криза у образовању може заиста постати неки фактор у политици. У ствари, у Америци образовање има различиту и, политички гледано, неупоредиво важнију улогу него у другим земљама. Технички, наравно, објашњење лежи у чињеници да је Америка одувек земља усељеника; очито је да се јако тешки процес сједињавања најразличитијих етничких скупина – који није потпуно успешан, али је непрестано успешнији него што смо очекивали – може постићи само путем школовања, образовања и американизације усељеничке деце. С обзиром на то да већини те деце енглески није материњи језик, већ га морају учити у школи, школе очито морају преузети улоге за које се у националној држави претпоставља да их обавља породица.

Надаље, још је од пресуднијег значаја за наше разматрање улога коју континуирано усељавање има у политичкој свести и менталном оквиру земље. Америка није тек колонијална држава која има потребу за усељеницима да би се напучио неки простор, који би имао независну политичку структуру. За Америку је одредбени фактор одувек био мото отиснут на свакој новчаници долара:Novus Ordo Seclorum, Нови светски поредак. Усељеници, придошлице, су држави гаранција да она представља нови светски поредак. Значење, тог новог светског поретка, то оснивање новог света насупрот старом, било је и јесте још увек укидање сиромаштва и потлачености. Но истовремено, величина тога лежи у чињеници да се од почетка тај нови поредак није искључио из спољашњег света – као што је иначе био случај код оснивања утопистичких заједница – да би му се супротставио као савршен узор, нити му је сврха провођење империјалних тежњи или проповедање Јеванђеља другима. Његов однос са спољашњим светом од почетка карактерише чињеница да су у овој републици, која је наумила укинути сиромаштво и ропство, добродошли сви сиромашни и поробљени на земљи. Речима Џона Адамса из 1765. године – што је пре Декларације независности: Одувек сматрам насељавање Америке почетком општег закона и плана Провидности за просветљењем и ослобођењем поробљеног дела човечанства целог света. То је основна намера основног закона у складу с којим је Америка започела своје историјско и политичко постојање.

Невероватан ентузијазам према ономе што је ново, који се очитава у готово свим аспектима свакодневног америчког живота, те веровање у бесконачну поправљивост – коју је Tocqueville истакнуо као крилатицу обичног неуког човека и која као таква претходи готово стотину година развоју у осталим западним земљама – које би у сваком случају вероватно резултирао тиме да се пажња посвећује и већа важност придаје придошлицама по рођењу, деци, коју су кад би прерасли детињство и требало као млади људи да уђу у заједницу одраслих, Грци једноставно звали οί νεοί, нови.

Постоји још једна чињеница, чињеница која је постала пресудна за значење образовања, а који је тај патос новог, иако је знатно старији од осамнаестог века, у том веку тек развио концептуално и политички. Из тог извора је на почетку био развијен образовни идеал, на који је у ствари Rousseau директно утицао, а у којем је образовање постало инструмент политике, а сама политичка активност се сматрала обликом образовања.

Улога коју образовање игра у свим политичким утопијама од давнина наовамо показује колико је природно започети нови свет с онима који су по рођењу и природи нови. Што се тиче политике, то укључује озбиљно погрешно схватање: уместо да се удруже са себи једнакима у постизању циља, чак и с ризиком неуспеха, долази до диктаторске интервенције, која се заснива на апсолутној супериорности одраслих, и до покушаја стварања новог као fait accompli, то јест као да ново већ постоји. Из тог се разлога, у Европи, веровање да уколико желимо остварити нове услове морамо почети с децом, задржало као монопол тиранске касте која је, кад дође на власт, одузимала децу родитељима и једноставно их индоктринирала.

Образовање не сме бити део политике, јер се у политици бавимо онима који су већ образовани. Ко год жели образовати одрасле у ствари жели бити њихов старатељ и спречити њихово политичко деловање. С обзиром на то да не можемо образовати одрасле, реч образовање у политици има негативан призвук; постоји кринка образовања, али прави је циљ присила без упорабе силе. Онај ко заиста жели створити нови политички поредак кроз образовање, односно, не кроз силу и ограничавање, нити кроз уверавање, мора доћи до грозног платонског закључка: мора се установити начело избацивања свих старијих људи из државе. Но, чак и деци коју би тај неко хтео образовати да буду грађани утопијске сутрашњице у ствари се одузима њихова будућа улога у политичком телу, јер, са стајалишта нових, било шта ново што би свет одраслих могао предложити је нужно старије од њих самих. У самој је људској природи да свака нова генерација одраста у старом свету, па би стога припремање нове генерације за нови свет значило да би нетко новопридошлима хтео одузети прилику за нови почетак.

Све ово никако не вреди за Америку, и управо због те чињенице тешко је та питања правилно просудити. Политичка улога коју образовање заправо има у земљи усељеника, чињеница да школе не служе само за американизацију деце, већ утичу и на њихове родитеље, да овде, у ствари, у одбацивању старог света и уласка у нови, све то подупире илузију да се нови свет гради кроз образовање деце. Наравно да стварна ситуација уопше није таква.

Свет на који деца долазе, чак и у Америци, стари је свет, односно, постојећи свет, који се састоји од живих и мртвих, и који је нови само за оне који су у њега тек ушли усељењем. Но, овде је илузија јача од стварности јер долази директно из темељног америчког искуства, искуства да се нови поредак може утемељити и, штавише, основати с пуном свешћу о историјском континууму, јер фраза нови свет своје значење узима из Старог свиета, који је, колико год био задивљујућ по неким достигнућима, одбачен јер није могао решити проблем сиромаштва и потлачености.

Што се тиче самог образовања, илузија која произлази из патоса новог је проузроковала озбиљне проблеме тек у нашем (овом) веку. Као прво, омогућила је да разне савремене теорије образовања, које су настале у Средњој Европи и састоје се од невероватне мешавине смислених и бесмислених ствари, под маском прогресивног образовања, остваре најрадикалнију револуцију у целокупном образовном систему. Оно што у Европи није отишло даље од експеримента, што је ту и тамо испробано у појединим школама и изолованим образовним институцијама, да би потом поступно ширило утицај на одређене четврти, у Америци је пре отприлике двадесет и пет година потпуно заменило, готово у једном дану, све традиције и све устаљене методе поучавања и учења.

Значајна је чињеница да су због неких теорија, добрих или лоших, сва правила здравог људског разума стављена са стране. Такви поступци увек имају велико и кобно значење, посебно у држави која у толико великој мери зависи од здравог разума у свом политичком животу. Кад год у питањима политике здрав људски разум доживи неуспех или одустане од проналажења одговора, суочавамо се с кризом; јер је управо тај разум, у ствари здрав разум, њиме смо ми и наших пет појединачних чула одређени у нама знаном свету и помоћу њега се по том свету крећемо. Нестанак здравог разума данас је најсигурнији показатељ савремене кризе. У свакој се кризи делић света, нешто што нам је свима познато, уништи. Нестанак здравог разума, попут вилиних рашља показује место на којем се такво урушавање догодило.

У сваком случају, одговор на питање зашто школски стандарди просечне америчке школе толико заостају за просечним стандардима у свим земљама Европе, на несрећу, једноставно није тај да је ова земља млада и још није достигла стандарде старог света. Напротив, ова је земља на овом пољу једна од најнапреднијих и најсавременијих на свету. И то је истина на два начина: нигде проблеми образовања масовног друштва нису постали тако акутни и нигде се савремене теорије на пољу педагогије нису тако некритички и дословно прихватале. Због тога криза америчког образовања, с једне стране, најављује пропаст прогресивног образовања, а с друге стране, представља јако тежак проблем, који се појавио у условима и као одговор на масовно друштво. У свези с тим морамо имати на уму још један узрок који засигурно није проузроковао кризу, али ју је у знатној мери погоршао, а то је јединствена улога коју једнакост има и одувек је имала у америчком животу. То подразумева много више од једнакости пред законом, више од изједначавања класних разлика, више чак и од онога што је изражено фразом недостатак дискриминације, иако је то од већег значаја у вези с овим, јер је америчко стајалиште да је право на образовање једно од неотуђивих грађанских права. Друго је било од пресудне важности за структуру државног образовног система, па средње школе у европском смислу постоје тек као изузеци.

С обзиром на то да је школовање обавезно до шеснаесте године, свако дете се мора уписати у средњу школу, па је средња школа, у ствари, нека врста продужене основне школе. Због тога средње школе не припремају ученике за упис на колеџ, па сами колеџи морају имати припремне програме, стога је њихов распоред кронично претрпан, што, опет, утиче на квалитет наставе која се тамо одвија.

На први поглед могли бисмо помислити да ова аномалија извире из саме природе масовног друштва у којем образовање више није привилегија богатих. Ако бацимо поглед на Енглеску, у којој је, као што сви знамо, средњошколско образовање последњих година такође постало доступно свим слојевима становништва, видећемо да ова теза није тачна. Јер у Енглеској на крају основне школе, кад ученици имају једанаест година, постоји страшан испит који одстрањује све осим неких 10% ученика, који су способни за средњошколско образовање.

Строгост овакве селекције није ни у Енглеској прихваћена без негодовања; но у Америци би то било, једноставно, немогуће. Оно што се у Енглеској жели постићи је меритокрација, што је очито опет успостављање олигархије, овај пут не по богатству или по рођењу, већ по надарености. Но то уједно значи и, иако људима у Енглеској можда то није јасно, да ће се земљом, чак и под социјалистичком владом, наставити управљати онако како је то од памтивека, односно, не као монархијом или демократски, већ ће владати олигархија или аристократија, ово последње у случају да се увиди да су најнадаренији уједно и најбољи, што није сигурно.

USAУ Америци би таква, готово физичка, подела на надарене и ненадарене била неприхватљива. Меритокрација је међусобно искључива с начелом једнакости. Оно што образовну кризу у Америци чини још гором је политичка нарав земље, која се сама у себи бори да уједначи или да што је више могуће избрише разлике између младог и старог, надареног и ненадареног, на крају и између деце и одраслих, посебно између ученика и наставника. Очито је да се такво изједначавање заиста може постићи једино по цену ауторитета наставника и на штету надарених ученика. Исто је тако очито, барем свима онима који су икад дошли у додир с америчким образовним системом, да ова потешкоћа, која је укорењена у политичком ставу земље, има и велике предности не само на људском нивоу, већ и на образовном; у сваком случају ови општи услови не могу објаснити кризу у којој се данас налазимо, нити оправдати мере којима се та криза сузбија.

У нормалним условима деца се са светом упознају у школи. Школа није свет и не сме се тако понашати; то је институција коју смо поставили између дома с једне стране, и света с друге, да би прелазак из породице у свет уопште био могућ. И у овој су фази одрасли одговорни за дете, но сад то више није одговорност за добробит бића које расте, већ за оно што називамо слободан развој квалитета и надарености. То је, уопштено гледајући, нешто по чему се сваки човек разликује од другог.

С обзиром на то да дете још није навикло на свет, мора се поступно упознавати с њим. Јер је нови, мора се пазити да се у односу на свет оствари као особа. У сваком случају, педагози у односу према младом човеку представљају свет и за то морају преузети одговорност, иако они сами нису тај свет створили онаквим какав јесте, и иако можда, отворено или потајно, желе да је друкчији. Та одговорност није педагозима дата произвољно, имплицирана је чињеницом да одрасли младе упознају са светом који се непрестано мења. Нико ко не жели преузети колективну одговорност за свет не би требало да има децу и не би смео бити део образовног процеса.

У образовању се та одговорност за свет јавља у облику ауторитета. Ауторитет педагога и стручност наставника нису исто. Иако је ниво стручности преко потребна за постизање ауторитета, ни највећа могућа стручност сама по себи не може бити ауторитет. Стручност наставника састоји се од познавања света и могућности поучавања других томе, но његов се ауторитет налази у његовом преузимању одговорности за тај свет.

Знамо како данас ствари стоје по питању ауторитета. Какав год да је нечији став о томе, очито је да у јавном и политичком животу ауторитет или нема никакву улогу – јер насиље и терор какав проводе тоталитарне државе нема никакве везе с ауторитетом – или већином има врло оспоравану улогу. То, једноставно, значи да људи не желе тражити и не желе дати да било ко преузме одговорност за све, јер где је год прави ауторитет постојао, морао је преузети одговорност за стање ствари у свету. Ако из јавног и политичког живота макнемо ауторитет, то би могло значити да од свих људи понаособ тражимо да преузму, сваки свој део одговорности за ситуацију у свету. Но, то може значити и да се одричемо захтева света и потребе реда у њему; одбацује се свака одговорност за свет, одговорност и за давање, али и за извршавање наредби. Нема сумње да је у савременом губитку ауторитета и једно и друго имало утицаја.

У образовању не сме бити такве недоречености у погледу губитка ауторитета данас. Деца не могу одбацити образовне ауторитете, иако су потлачени од стране већине одраслих – но чак и тај апсурд поимања деце као потлачене мањине коју треба ослободити може се искористити у савременој образовној пракси. Ауторитет су одбацили одрасли, а то може значити само једно: да одрасли одбијају преузети одговорност за свет на који су донели своју децу.

Што је неповерење према ауторитету у јавном животу веће, мања је вероватноћа да ће и приватна сфера остати нетакнута. Уз то је и чињеница, а та је од пресудне важности, да смо од памтивека у традицији наше политичке мисли навикнути поимати ауторитет родитеља над дететом, наставника над учеником, као модел према којем схватамо политички ауторитет. Управо тај модел, који можемо наћи чак и код Платона и Аристотела, концепт политичког ауторитета чини тако нејасним. Као прво, заснива се на апсолутној надмоћи каква никад не може постојати међу одраслима и која, са стајалишта људског достојанства, никад не би ни смела постојати. Као друго, према моделу дечјег вртића, заснива се на привременој надмоћи, која тако постаје контрадикторна сама са собом ако се примењује на односе који по својој природи нису привремени – као што је однос владара и народа којим влада. Стога оно што је узрок – и по природи данашње кризе ауторитета и по природи наше традиционалне политичке мисли – а то је губитак ауторитета, који је почео у политичкој сфери, али завршиће у приватној. Зато не чуди да је место на којем је политички ауторитет први пут поткопан, а то је Америка, управо и место на којем се савремена криза образовања најјаче осећа.

Стваран проблем у савременом образовању лежи у чињеници да, упркос модерном причању о новом конзервативизму, чак је и тај минимум очувања и таквом става, без којег образовање, једноставно, није могуће, у данашње време заиста тешко постићи. За то постоје добри разлози. Криза ауторитета у образовању је уско повезана с кризом традиције, односно с кризом у нашем ставу о реалитетима прошлости. Овај део савремене кризе тешко пада наставницима, јер је управо њихова улога посредовати између старог и новог, тако да само то занимање захтева од особе поштовање према прошлости. Кроз дуга раздобља римске и хршћанске цивилизације, човек није нужно требало да има ту особину, јер је обожавање прошлости било нормално за римски ментални склоп, а то се у хршћанству није променило, већ се само променила основа обожавања.

(…)

Образовати, по речима Полибија, је једноставно значило видети јеси ли достојан својих предака . (…) Проблем образовања у савременом свету лежи у чињеници да се образовање по својој природи не може одрећи ни ауторитета ни традиције, а мора деловати у свету који нити је структуриран ауторитетом, нити га на окупу држи традиција. То значи да не само наставници и педагози, већ ми сви, док год у том свету живимо са својом децом и младим људима, морамо према њима заузети радикално друкчији став од онога који заузимамо једни према другима. Морамо одлучно одвојити реалитет образовања од других реалитета, посебно од реалитета јавног и политичког живота, да бисмо само на њега применили концепт ауторитета и става о прошлости, који су том реалитету примерени и немају општу вредност у свету одраслих.

Стога оно што је важно за све нас не може бити предмет бављења искључиво уског круга стручњака педагога, а то је однос одраслих и деце уопшт, или наш став према рођењу: чињеници да смо сви ми на овај свет дошли рођењем, те да се тај свет непрестано рођењем обнавља. Образовање је тачка у којој се одлучујемо волимо ли тај свет довољно да преузмемо одговорност за њега и да га спасимо од пропасти која би, да није обнављања, да није доласка нових и млађих, била неизбежна. Образовање је и поље на којем показујемо волимо ли своју децу довољно да их не терамо из свог света и не препуштамо њима самима, да им не одузимамо прилику да покушају нешто ново, већ да их унапред припремимо на задатак обнављања тог нашег света.


Одломци су део есеја: Криза у образовању, Хана Аренд

Извор: Филозофски магазин

Advertisements

1 коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: