ПРОСВЕТНИ ИНФОРМАТОР

Почетак » Posts tagged 'reforma'

Tag Archives: reforma

Услови коришћења

Creative Commons лиценца
Ово дело под називом Просветни информатор, чији је аутор Информатива портал лиценцирано је под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално-Делити под истим условима 3.0 Србија .

ШАРЧЕВИЋ НАЈАВИО ХИТНЕ РЕФОРМЕ: Пушке, бомбе и грамофоне избацити из школе

Министар просвете Младен Шарчевић најавио је да ће се мењати основни системски закон!

У нашој земљи, иако је 2016. година, и даље је на снази Правилник о опремању и потребним наставним средствима за гимназије из 1990. године, написан за време Социјалистичке Федеративне Републике Југославије! (више…)

Advertisements

НПС о гимназијама за даровите и о фонду часова

Пре­ла­зно реше­ње за елит­не шко­ле

Иако зва­нич­но раде по пла­но­ви­ма и про­гра­ми­ма из 1995. и 1997. годи­не, који су у међу­вре­ме­ну само незнатнo изме­ње­ни, гим­на­зи­је за даро­ви­те – Фило­ло­шка, Мате­ма­тич­ка и Музич­ка шко­ла за мла­де тален­те у Ћупри­ји – тек сада су дошле на днев­ни ред над­ле­жних за пре­и­спи­ти­ва­ње, пет годи­на после оса­вре­ме­њи­ва­ња настав­них садр­жа­ја гим­на­зи­ја за редов­не ђаке. И тада, 2011, проме­не су изну­ђе­не и при­хва­ће­не само као пре­ла­зно реше­ње до рефор­ме која је послед­њих година одла­га­на у неко­ли­ко навра­та. (више…)

Реформа школства: Избијање цигле из зида

Rupa01Индија, јун 2000. године

Село Мадентуси у североисточном делу земље у коме деца у школи не уче енглески језик.

Шугата Митра, професор образовних технологија на Универзитету Њукасл, одлучује да спроведе необичан експеримент. Прави рупу у једном зиду на сред села и у њу инсталира компјутер поред кога оставља брдо компакт дискова. Потом одлази, препуштајући сеоској деци да се забављају с новим сокоћалом, без речи објашњења.

Три месеца касније, професор Митра враћа се у село. За компјутером затиче двоје деце – осмогодишњака и дванаестогодишњака – како играју неку игрицу. Чим су га угледали, обратили су му се на енглеском језику: “We need a faster processor and a better mouse.” (“Требају нам бржи процесор и бољи миш.”)

Запањено их је упитао како су то закључили? Одговорили су: “Видели смо на неким компакт дисковима. А пошто си нам оставио машину која прича само на енглеском, морали смо и енглески да научимо.”

Након овог искуства, професор Митра наставио је да спроводи сличне и захтевније експерименте широм Индије, али и остатка света. У једном од њих оставио је групи од 26 дванаестогодишњака компјутер препун информација из области биотехнологије, поново – на енглеском језику. Позвао их је да током наредна два месеца пробају да их разумеју, напомињући да су информације толико компликоване да он не очекује да ће успети.

Када се вратио, деца су га известила да, осим чињенице да неправилно копирање молекула ДНК узрокује генетске болести, ништа друго нису успела да схвате.

Резултати оваквих и сличних експеримената навели су професора Митру на закључак да су деца у стању потпуно самостално савладати рад на компјутеру и енглески језик до мере која им омогућава да користе инернет, електронску пошту, чет и претраживаче. Нови, самосталaн метод учења назвао је “минимално инвазивним образовањем”. Његов рад прославио се широм света као пројекат “Рупa у зиду”.

Србија, септембар 2015. године

Нови Београд, урбана градска општина престонице. Основне школе које се рангирају међу најбољима у земљи и у којима деца од првог разреда уче енглески језик.

Из једне од њих мој једанаестогодишњи син – ђак петак – долази кући након првог дана школе, носећи нарамак нових уџбеника које само платили 12.000 динара. Грохотом се смеје. Још док је био у школи погледао је уџбеник из oпштег техничког и информатичког образовања, пошто га тај предмет највише занима. Каже: “Мама, ми ћемо из информатике да учимо како се компјутер пали и гаси.”

С неверицом узмем да погледам лекције у уџбенику који је издала Едука д.о.о. 2014. године. И стварно – упутства о укључивању и искључивању компјутера су високо котирана. Моју пажњу, међутим, привлачи нешто потпуно друго – нешто што мој син није ни разумео. У ствари, то је једина информација у том уџбенику која је за њега потпуно нова. Реч је о инструкцијама за прикључивање на интернет – коришћењем “Dial-up” метода.Rupa02

Након првог шока, запљусне ме нови талас неверице. Ове информације у уџбенику не представљају се у поглављу чији би једини одговарајући наслов био “Из историје информатике”. Информације се представљају у поглављу које носи наслов: “За оне који желе да знају више”, уз напомену да је коришћење интернета (које је, ваљда, прекомпликовано за једанаестогодишњаке) део програма виших разреда.

Ова данашња омладина…

“Dial-up”, као метод прикључивања на интернет, изумро је отприлике у доба када се мој син родио. Он је уз интернет растао и непојмљиво му је да је ико икад живео без њега. Компјутер је почео да користи, као и сва друга деца, играјући игрице, да би пре отприлике две године почео да снима туторијале – што на српском што на енглеском језику – и поставља их на Јутјуб.

Последњих шест месеци почео је да кодира. Ради у неком једноставном програмском језику Бач, али већ планира да почне да учи Јаву. Надао се да би га томе, можда, у школи могли научити на часовима информатике.

Подучава и вршњаке, баш као што и они подучавају њега. Окаче се на Скајп, па причају док заједно нешто на интернету играју и успут кодирају нове делове за игрице. Кад почне да ми објашњава шта ради, 50% га ништа под милим богом не разумем.

И сад ће он, ове школске године, слушати лекције о томе како се компјутер укључује и искључује, догодине у шестом разреду – шта је то флеш меморија, а у осмом – како се користи е-маил? Оно што га највише занима – како програмирати у Јави – неће чути уопште. Штавише, п од програмирања није предвиђено наставним планом и програмом информатике у основној школи.Rupa03

Клипови у точковима

Образовни систем у Србији не само да не подстиче децу да дају свој максимум, већ их проактивно саплиће и кочи. Након предавања у школи и читања информација из уџбеника – деца више нису сигурна ни у оно што су мислила да знају.

Нашем образовању је хитно потребно потпуно укидање било каквог информатичког образовања у основној школи. Ми морамо узети здраво за готово да деца, у тренутку поласка у школу, већ знају основе рада на рачунару – а која не знају, научиће од вршњака у рекордном року. Једино што је потребно урадити јесте деци обезбедити неопходна сокоћала: рачунаре и таблете у свим школама и то с брзом интернет конекцијом. Не један информатички кабинет по школи, већ један рачунар по столу за којим се у учионици седи и таблет по ученику који школу похађа.

Већ од првог разреда сво подучавање треба пребацити на интернет, и то из свих предмета. Часове треба држати у Облацима, где ће се постављати и сав потребан наставни материјал. И домаћи задаци. И контролне вежбе. Оно што је неопходно имати у папирној форми – може се одштампати, умножити и разделити ученицима.

Уџбенике потпуно укинути. Листом из свих предмета.

Цигла у зиду и око врата

Постоје најмање два одлична разлога за потпуно укидање уџбеника.

Први је економске природе. Комплети уџбеника за ниже разреде основне школе коштају између 5.000 и 8.000 динара, а за више разреде између 10.000 и 15.000 динара. То је огромна цигла око врата родитеља, нарочито ониx с више деце, а уједно је и улудо бачен новац у бунар који је одавно пресушио.

Други разлог су наша деца коју, у сред експанзије информатичког доба, приморавамо да самa себе коче у личном развоју, учењу и напретку. Уџбеници су некада имали веома важну функцију, али у данашње време представљају тек сламку нечег што неминовно пролази и нестаје, а за коју се ми грчевито држимо услед страха од промена.

Свиђало се то нама или не, књиге и уџбеници су већ извесно време на путу у музеј. Што пре то схватимо, то ћемо пре деци омогућити да грабе напред и узбрдо, без камена који испред себе морају гурати. У Финској су то схватили, потпуно укинули уџбенике и комплетну наставу пребацили на рачунаре и таблете.

Фински ученици, иначе, већ деценијама на ПИСА тестовима постижу најбоље резултате. Структура њиховог образовног система – када је реч о укупном броју школа, о односу броја урбаних и руралних школа, о броју ученика и ангажованих наставника, о специфичностима постојања националних мањина – изузетно је слична структури нашег образовног система. Једина је разлика у томе што су они избили циглу из зида свог система, а ми цигле у свом све савесније малтеришемо.

Постоје, такође, и једна сасвим колатерална добробит укидања уџбеника – оно наставницима обезбеђује потпуну аутономију у осмишљавању начина на који ће деци представити материјал везан за неку наставну јединицу. Они ће управо у својим ученицима имати помоћнике у прикупљању потребних информација. Учење више неће бити пројекат угуривања знања у главу, већ тимски напор – заједничко гуглање.

Инвестиција, а не трошак

Ако ишта треба да научимо из експеримената професора Митре, онда је то потреба да направимо рупе у одбрамбеном зиду нашег окошталог, архаичног, застарелог и превазиђеног образовног система. Да кроз те рупе наша деца коначно добију прозор у свет, да га добро осмотре и упознају, процене и оцене, али и престану у њега да се отискују у потрази за оним што у својој земљи немају.

Просперитет и будућност сваке земље могу се предвидети на основу стања њеног образовног система и односа државе према њему. У Србији се он већ предуго посматра као трошак који изнова треба смањивати. Последњи пример је најава да ће управо наставници бити на првом удару отказа у јавном сектору, а не партијски запослени кадрови на измишљеним радним местима у јавним предузећима и прегломазној државној управи.

Циљ је довести систем до тачке у којој ће се школе међусобно такмичити квалитетом наставе и наставног кадра, а не поклањањем оцена, као што је то случај данас.

Поред тога, држава треба да сноси све трошкове везане за основношколско и средњошколско образовање, укључујући и набавку свог потребног прибора и материјала за одвијање наставе, трошкове топлог оброка за сваког ученика, трошкове превоза до школе и из школе, као и трошкове спортских и културних активности за сву децу.

У тако уређеном систему у коме образовање представља осовину око које се врти напредак целокупног друштва, промениће се и менталитет на који се изнова изговарамо када сами себи објашњавамо да не можемо да се променимо.

“Врсте које преживљавају нису ни оне најјаче, ни оне најпаметније,
већ оне које се најбоље прилагођавају променама.” – Чарлс Дарвин


Бранка Стаменковић

Борислав Пекић: Реформа школске наставе

Реформа школске наставе: не само у техничком погледу и општем систему образовања него особито у погледу градива. Савремени систем ступњевитости без селекције погодује једино медиокритетима. Памет је запостављена за рачун стрпљења.

Хвале се и награђују особине робова. Школа постаје огромна вежбаоница послушности. Знање које се у њој стиче је савршено бескорисно, не толико по својој врсти, колико по својој некохерентности и одсуству целине.

Мозак једног матуранта личи на комисиону радњу у коју духовне величине прошлости, спале на просјачки штап, остављају на продају драгоцености свог приватног живота. Сведена на бројеве или, што је још горе, посвећена себи самој а не будућности, историја оставља исти онај мучни утисак, кога човек добија читајући дневник неке уседелице.

Гимназијалац учи историју, то је тачно – али се нимало не учи на историји. Зато је она савршено бескорисна, у облику у коме се описује. Историја, међутим, није познавање прошлости, него, пре свега, пролегомена будућности и примењена етика. Историја зато мора бити само помоћна дисциплина политике (у грчком смислу) и сликовница етике.

Што се тиче матерњег језике, нико имало паметан не сумња да његово школско учење занемарује оно што је битно: његову практичну употребу. Матерњи би језик, осим једне кратке и битне граматичке пролегомене, морао да буде спој: модерног ораторства, а то значи семантике, вежбања у логици, дијалектици (у позитивном смислу) и васпитања уметничког укуса.

Ја се питам, међутим, у каквом савременом и уопште у каквом укусу могу једног човека XX века да васпитавају извесни писци типа Јанка Веселиновића, Богобоја Атанацковића, Јоакима Вујића, извесне хагиографије или житија?

Књижевност уопште морала би се изузети из матерњег језика, најпре ради уклањања штетног патриотизма, а затим да би васпитавала – склопу читаве уметности човечанства – један уметнички осећај, а не библиографску енциклопедичност. У свим школским уџбеницима српског језика које сам прегледао, светској књижевности дато је курзивно место, место најгенералнијег увода у националне баљезгарије.

Један Балзак се тако појављује само као лакеј који нам отвара пут до Јакова Игњатовића! Потребно је узимати најбоље, а не наше.

Потребно је једном за свагда – а то се односи и на толико препотентне комунистичке интернационалисте, који су узјахали Шарца, да објављују југословенски ризорђименто и време страсбуршке Европске скупштине – потребно је једном за свагда схватити да смо део, а не целина, да не постоји никаква национална будућност, него само национална прошлост – која нека буде поштована, али нека буде већ једном мртва – и да најзад постоји само једна Уметност, а не Његош на једној, а Милтон на другој страни света.

Најзад, да разлика између Бетовена и Родена, између Кафке и Рубенса, разлика једнака између обућара и кројача, није толика да допушта дезинтеграцију духа…

Постоји само један предмет, а то је Занатство. Он би морао да обухвати све видове уметности, не у историјском смислу (дођавола, врло важно да се зна да се Шекспир родио у Ејвону), него у делатном смислу. Слушајте Вагнера, па макар никад не чули за Бајројт, гледајте Реноара, па макар мислили да је био Сулин савременик, читајте Достојевског, па ма не знали да је његова литература изашла из јаме за стрељање!

Временом ће то знање доћи само од себе и тај осећај ће добити свој сопствени ред. Ако би историја обухватала социологију, економију и доктрине и све то у оквиру политике, све уметности ушле у занатство, матерњи језик постао семантика – прва и исходна наука од свих наука, да би се касније преобразила у свој виши облик философију. (Једну практичну философију, а не погребно појање у високом регистру.)

Онда би преостала још само три предмета од интереса: Математика, Психологија и Гимнастика. Сваки од њих обухватио би преостале области будуће људске делатности. Школа једном мора престати да буде некрофил на гробљу прошлости.

Психологија као наука о искуству, гимнастика као наука о снази, и математика као једина одиста радна наука.

Наше предфакултетско образовање траје данас равно 12 година. Просечна старост матураната не прелази 20 година. Данас деца, двадесетогодишњаци, још су пре триста година били људи. Они су волели као људи, тукли се као људи, говорили у парламенту као људи, владали као људи, били послушни као људи и најзад као људи умирали.

Изашавши из те двадесетогодишње шпанске чизме савремене културе, један матурант једва ако уме да изабере нову шпанску чизму – факултет. На њему остаје просечно пет година. У 26-ој он је једнако човечански незрео, као дечачић који своју игру пиљака претпоставља игрању клиса. Један грчки петнаестогодишњак у време Сократа био је несравњено више мушкарац него један тридесетогодишњак нашег века!

Демократија је сматрала да је довољно ставити човечанство у скамије, па да људи гласају за касапина који се кандидовао за председника републике. Опште право гласа и једнако образовање за све – те магичне формуле парламентаризма постале су данас исто тако неукусне и демодиране као шлагери Морис Шеваљеа.

Без селекције, методично изведене, нећемо никад добити интелектуалце. Само вечите ђаке!

Текст је објављен у књизи Политичке свеске, издање Соларис, Stylos, Нови Сад, 2001.

%d bloggers like this: