ПРОСВЕТНИ ИНФОРМАТОР

Почетак » Posts tagged 'Stefan'

Tag Archives: Stefan

Услови коришћења

Creative Commons лиценца
Ово дело под називом Просветни информатор, чији је аутор Информатива портал лиценцирано је под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално-Делити под истим условима 3.0 Србија .

Ово је Стефан Веља, српски научник: Најмлађи белгијски витез о коме прича свет

О Стефановој направи за хватање и разбијање тромба писали сву сви домаћи медији. Добитиник је бројних награда, а када би се само знање вредновало могао би да бира универзитет на свету који ни да похађа. Међутим…

Стефан Веља је изумео „направу за хватање и разбијање тромба“, такозвани тромб гард. Тај патент, презентован на Светском салону проналазака, истраживања и нових технологија Еурека 2014 у Бриселу, победио је у конкуренцији више од 40 иновација у области заштите здравља.

Млади гимназијалац из Србије осваја прво место, добија златну медаљу, Орден првог реда Краљевине Белгије и звање витеза. Најмлађи је добитник овог признања. За исти проналазак добија и награду румунског министарства за развој и иновације и златну плакету Института за иновације из Москве.

„НАПРАВА“

Дечак који је тек загазио у пунолетство, вредан и марљив школарац који је шест месеци, уз школске обавезе, радио на проналаску, о наградама и дивљењу „научних посланика“ у Бриселу сазнаје накнадно. За одлазак на Фестивал науке пара, наравно, није било. На то није ни помишљао. И одједном -о њему се прича као о генију из Србије!

„Млади научник“, „проналазач“, „изумитељ“! Истина, добијао је награде и раније, али овог пута је није очекивао, а осим тога, ово је сувише велико признање! Нестварно!

Тек што је сазнао за то, креће стампедо домаћих новинара, утркују се ко ће први објавити што опширнију причу, дати неки детаљ посве специфичан. Готово да није било новина у којима се није појавио текст о Стефану Вељи. Пљуште коментари, подршка, дивљење: „Наш дечко“, „Да им покажемо ко смо“, „Феноменално!“, „Наш геније“, „Браво, сине!“ …

Јавност је жељна оваквих вести. Заигра нешто у стомаку. И јесте за дивљење и поштовање -и прича о Стефану, а и о изуму који је револуционарно откриће у области здравства.

Леп, здравог осмеха, непретенциозан, чак помало збуњив, Стефан већ својим изгледом плени. Скромно објашњава да одмалена воли природне науке, нарочито физику, која му је нека врста забаве, хоби, као и свирање гитаре и клавира, на пример.

Пише песме и компонује, излази с друштвом и девојком, игра тенис, дружи се с млађим братом Немањом, воли концерте… О награђеном патенту прича с једноставношћу као да је то нешто што би сваки човек на овој планети могао да смисли. Показујући нацрте, објашњава како је то једноставан уређај, мала „направа“ која хвата и разбија тромб у организму.

МИНИСТАР И БРИЏ

Сетим се недавно Стефана. Месецима се о њему не пише. Шта би с тим дечком и његовим пројектом? Подсетила ме је на њега прослава Међународног дана младих; ем што је одржана у Новом Саду, ем што је 12. августа, само дан уочи Стефановог рођендана, а плус што је министар Вања Удовичић рекао да „сваког дана морамо интензивно водити бригу о младима“.

Мислећи да је већ у иностранству, да је уписао студије на неком од престижних факултета, што му је била жеља, зовем његовог оца Јована.

„Стефан јесте у иностранству, али не на студијама, него у Опатији, на Међународном јуниорском такмичењу у бриџу“, каже отац.

„У бриџу?“

„Да, заинтересовао се за бриџ прошле године и ето, као и све што га привуче, посвети се томе потпуно, активно игра нешто дуже од шест месеци. Члан је српске репрезентације, видећемо како ће проћи.“

Звучи задовољно. Прича полако, осећам да му на лицу титра благи смешак. Поносан је, сигурна сам. И он и мајка Тања су велика подршка сину.

КАО У ШАЛИ

„Верујемо у њега, поносни смо, наравно. Заиста је добар дечко, добар син, брат, друг. Никад га нисмо форсирали, али смо приметили, још кад је био сасвим мали, да је натпросечно интелигентан. С непуне три године је знао да чита, учио је сам. Одувек га је све интересовало, већ са 14 је, примера ради, добио диплому професора енглеског језика. Одличан је био и у музичкој школи, свира, компонује, воли да пише, бави се спортом…

У школи је врло брзо почео да показује интересовање за природне науке, кренуо на такмичења, освајао награде, али све то као кроз игру, с друговима, као у шали, осмисле неки пројекат, припремају се за неко такмичење, оду и углавном се врате с медаљама.

Тако су, кад је завршио осмолетку, тек што је уписао гимназију, учествовали на Међународној јуниорској научној олимпијади у Јужној Африци. То је врло озбиљно и захтевно такмичење; отишло је њих шесторо и сви су се вратили с медаљама. Прошле године је освојио друго место на ‘Мајкрософтовом’ међународном такмичењу у програмирању Bubble Cup.“

Јован прича успорено и задовољно. Или се можда само мени тако чини. Ми родитељи „обичне“, просечно добре деце увек некако са уважавањем гледамо у „необичне“. Чини нам се да су то најсрећнији људи. Чињеница је – нема за родитеља веће среће него кад може да се похвали својим дететом. Знам многе успешне, цењене, вредне, признате, па и познате личности које су незадовољне својом децом; замислили су нешто другачије, мисле да превише дају, а премало добијају.

НАУЧНИК У РЕКЛАМИ

Од Јована сазнајем да ће Стефан бити заштитно лице „Теленора“ у рекламној кампањи која почиње за неколико дана, а слоган је, отприлике, „Све што пожелиш, то и можеш!“ Стефан је заиста такав.

Патент који га је прославио осмислио је „успут“, у разговору с друговима и родитељима. Никада није имао додирне тачке с медицином, отац је имао проблем с тромбом, али се о томе у кући мало говорило. Припремајући се за научни камп у Хелсинкију који је био посвећен здравству, Стефан је почео да размишља о очевој болести.

Родитељи су му помогли да ступи у контакт с лекарима специјалистима, кренуо је да изучава људски организам и осмишљава како победити тромб. Тромбоза је, иначе, тврде стручњаци, најчешћи узрок смртности у развијеном свету. За кратко време Стефан успева да осмисли уређај, како га зове, који ће зауставити тромб.

„То је мала направа која би се на исти начин као стент убацивала у организам и фиксирала у неки крвни суд. Циљ јој је да заштити виталне органе од штете коју тромб може да направи тако што уђе и запуши крвни суд.

Када тромб налети на направу, она га физички заустави, након тога се покрене механизам који ће хемијски и локално да разгради тромб и спречи га да доспе у виталне органе: срце, плућа и мозак. Уједно шаље сигнал кориснику да се у организму нешто догодило“, каже, уз ограду да не сме да открива сувише детаља и додаје да би био најсрећнији кад би овај патент почео да се примењује у лечењу и спасе много живота.

Без превеликих очекивања, али с потајном надом да ће „tromb gard“ привући пажњу, млади Новосађанин, тада још гимназијалац, у Брисел је послао свој рад заједно с плакатом који је дизајнирала мама Тања. Платили су котизацију 7.600 евра за фестивал, али за одлазак на светску смотру проналазача нису имали новца.

СКУПА ГЕНИЈАЛНОСТ

Питам Јована да ли је скупо имати генијално дете. Смешак, кратка пауза, реченица која почиње са: „Па, хм…“ Јасно ми је. Подршка са свих страна, похвале, награде, пријеми у његову част, изјаве политичара… Кроз главу ми пролази слика из Градске куће у Новом Саду. Градоначелник, сав важан, каже: „Веља је слика Новог Сада и узор како млади треба да раде.“

„Поносан сам на чињеницу што данас у Градској кући можемо да угостимо нашег младог суграђанина, да му пружимо подршку и захвалимо се за оно што је урадио за све нас. Град вреднује оне најквалитетније и оне које су свој живот усмерили не само на личну већ и на општу корист и добробит“, поносно је говорио Милош Вучевић на пријему приређеном у част младог проналазача.

Стефан се убрзо нашао на још једном пријему где му је уручено признање „Капетан Миша Анастасијевић“ за најбоље иновације и креативност, а почетком ове године добио је и Светосавску награду. Ништа не говорим Јовану, само га питам: „Је ли скупо?“

„Па… Стефан је изузетно скроман. Кад се вратио с такмичења из Јужне Африке, после таквог успеха, ми га питамо шта да му купимо, чиме да га частимо. Мислио сам неки добар сат или томе слично, а он каже: „CD Red hot čili pepersa“, који је у то време коштао нешто мање од 10 евра…

Што се научних пројеката тиче, то је, наравно, скупо. Домаћа такмичења обично финансира Фонд за младе таленте, али све ван тога морамо сами. Сналазимо се, добија и награде, али све је то недовољно. Да је рођен негде у Холандији, вероватно би, одмах по добијању награде, све ишло по аутоматизму, а овако, у Србији, то је мало теже. Никад ни од кога ништа нисам тражио, не умем то. Не волим ни да се жалим. И сад ми је непријатно да причам на ту тему. Тако смо и њега васпитали. Стефан није ничији стипендиста.“

Зашли смо на незгодан терен – финансије. Јовану је непријатно, не жели никога да напада, устеже се, а моје потпитање: „Шта је са Стефановим студијама у иностранству, је ли добио стипендију?“ притиска га, као кад забодете ашов, а онда још ногом налегнете на њега.

GAUDEAMUS IGITUR

„Три најбоља европска факултета на којима се изучава инжењерска физика, што Стефан жели да упише, налазе се у Цириху, Минхену и Бечу. Припрема се за Беч, научио је немачки и сада је на нивоу Б2. Што се предзнања и способности тиче, може да студира где год, али што се тиче новца, то је готово немогуће.

И да добије стипендију од тамошњег универзитета, а то је после прве године студија, треба живети тамо, платити смештај, хранити се. Разговарали смо с нашим студентима у Бечу како бисмо чули њихова искуства. Најгори је почетак, упис и први семестар. Месечно троше око 1.200 евра у најскромнијим условима – изнајмљују заједнички стан, хране се у кантини, штеде, углавном нешто радуцкају…

Да вам не причам да, на пример, за пријем на студије сада треба потврда из банке да на свом рачуну имаш 5.000 евра. За нас је то мисаона именица. Наши студенти се довијају, позајмљују, па шетају тај депозит, на тих 5.000 изређа се и десетак студената. У Цириху, који је први на листи најбољих, студије коштају око 2.500 евра месечно.“

Сећам се кад се моје дете уписало на факултет, државни, на буџет, а ја нисам имала пара да јој купим патике од 1.000 динара, да је частим. Боли! У новинама смо тада читали како се Анђела, млађа ћерка српског бизнисмена Миодрага Костића, која живи и школује се у Лондону, слика са Парис Хилтон. И то је била вест?! Док Јован прича о сину, поново ми је та слика у глави. Немам ништа против тог детета, можда је и она успешна у некој области, али сада причамо о младом генијалцу, талентованом проналазачу! И опет не кажем ништа Јовану. Слушам.

„Знате, мало се осећам лоше, не могу ништа посебно да урадим. Дипломирани сам технолог и више од две деценије имам своју фирму, 50 својих производа. У срећнија времена спонзорисао сам ја и студенте и ђаке. Девојчици која је била изузетан музички таленат и њеној професорки клавира платио сам пут у Милано, што је њој била одскочна даска и успела је.

Не причам то да се хвалим, срећан сам што сам то тада могао, али сада за своје дете не могу ништа. Чисто се наглас преиспитујем. Жао ми је. Покушаћемо све, наравно. Ево, од спота који је урадио имаће за први месец…“

НА ЧЕКАЊУ

Покушавам да добијем Стефана, остављам му поруку на Вајбер, видеће кад се буде накачио на интернет, нема свуда вајерлес. Кажу да је бриџ једина картарошка игра у којој срећа нема никаквог утицаја. Битан је мозак, као у шаху. То се потпуно уклапа у профил овог младог генијалца. Имала сам среће – Стефан се убрзо јавио.

Какви су резултати? Има ли и ту неких медаља?

„Да, има. Наше девојке су најбоље на свету! Ми момци се нисмо прославили, али девојке су одбраниле част наше репрезентације!“ Пресрећан је док ми ово саопштава.

Прелазимо на причу о његовом патенту. Питам га шта је с пројектом који му је донео звање витеза. Већ тада су неке компаније биле заинтересоване да га откупе. Хоће ли се ускоро примењивати у здравству? Убрзо схватам да је моје последње питање прилично наивно.

„Пут од патента до производње је веома дуг, траје годинама. Интересовање јесте било велико, у преговорима сам с представницима неких страних компанија за израду помагала у здравству, али још се ништа конкретно нисмо договорили. То су скупи пројекти, поготово што је ово мултидисциплинарни рад, треба укључити стручњаке-истраживаче из различитих области, инжењере, фармацеуте, електроничаре…

Само за испитивања је потребно десетине милиона евра и за сваку етапу експертизе по неколико година. То се компанијама на крају десетоструко врати, али треба много времена да уђу у неки пројекат. Верујем да ће се ‘tromb gard’ једног дана примењивати као што се данас уграђују стентови. Сигурно ће помоћи многим људима. Тада ћу бити најсрећнији.“

Држимо палчеве!


Оливера Радаковић

%d bloggers like this: